"Razglednica s Atlantide" - nova knjiga Dejana Aleksića

Knjiga je objavljena kao 50. naslov u ediciji "Knjiga gosta", u okviru koje Gradska biblioteka Čačak objavljuje poeziju laureata Disove nagrade, jednog od najznačajnijih srpskih pesničkih priznanja. Jubilarni tom donosi izbor od 49 pesama koje je priredio sam autor, a koje su raspoređene u četiri tematske celine.

Urednik izdanja je Marijana Lazić. Grafička priprema poverena je Ateljeu Jureš, dok je knjiga štampana u "Grafoprintu" iz Gornjeg Milanovca. U pogovoru pod naslovom "Pesnički svetovi Dejana Aleksića" Saša Radojčić ukazuje na ključne osobenosti Aleksićevog pesničkog postupka, njegovu sklonost ka izgrađivanju složenih i maštovitih pesničkih slika, kao i na sintezu neosimbolističkih i neoverističkih tokova koja obeležava njegovo stvaralaštvo.

U nastavku donosimo tekst pogovora u celini.

PESNIČKI SVETOVI DEJANA ALEKSIĆA

Svaki pesnik koji se nađe u prilici da sastavlja knjigu svojih izabranih pesama, dobija time i mogućnost da utiče na sliku svoje ukupne poezije, da je na određeni način profiliše, da naglasi jedan skup poetičkih karakteristika, i da tako možda i preoblikuje mišljenje koje je o njemu do tada stekla kritika i čitalačka publika. Još ako je reč o pesniku sa izgrađenim, raznovrsnim i relativno opsežnim delom - a takav je i Dejan Aleksić - onda se te mogućnosti proširuju dotle da se izbor pesama pretvara u izbor mogućih varijanti njihovog izbora, u kreiranje nove slike celine pesničkog dela.

Takav je slučaj sa knjigom koju čitalac drži u ruci. Razglednica s Atlantide daje nam jednu od više mogućih zaokruženih slika pesničkog sveta Dejana Aleksića, što podrazumeva da bi neki drugi izbor dao unekoliko drugačiju sliku, odnosno da bi izložio unekoliko drugačiji pesnički svet. Kako je pri tome Aleksić pesnik koji na veoma visokoj lestvici drži opšti vrednosni nivo svojih pesama, jasno je da kriterijumi izbora među njima ne moraju da budu isključivo, pa ni pretežno vrednosni. Utoliko je izazovnije pitanje o tome koji je i kakav pesnički svet sugerisan ovom knjigom, pitanje kome treba pristupati sa svešću da to nije jedini mogući pesnikov svet.

U Razglednice s Atlantide Aleksić je uvrstio pesme iz knjiga objavljenih tokom poslednjih petnaestak godina, iz svog najzrelijeg stvaralačkog perioda, od zbirke Jedino vetar (2011) naovamo. Kada je reč o najopštijem poetičkom određenju, Aleksića bismo mogli da svrstamo među one pesnike, koji sintetizuju iskustva dveju vodećih razvojnih linija novijeg srpskog pesništva - neosimbolističke i neoverističke, uz snažno učešće metapoetskih slojeva. Kako je ovde uobličena ta sinteza? Koje su njene noseće crte?

Aleksićeve pesme u ovom izboru odlikuju se pre svega veoma intenzivnim korišćenjem pesničkih slika, koje se nadovezuju jedne na druge, ali koje, ma koliko oneobičene i maštovite, nisu same sebi cilj, nego učestvuju u izgradnji složenije semantičke celine pesme. Funkcionalnost slika čini Aleksićevu poeziju srodnijom iskustvima Aleksandra Ristovića, nego nekim generacijski bližim pesnicima, kod kojih se čulna raznovrsnost pesničke slike nameće kao dovoljan samostalni rezultat.

Aleksićeve slike su plod pažljivog i za najsitnije detalje osetljivog posmatranja sveta, i sadrže snažnu vizuelnu komponentu. Obratimo pažnju, na primer, na preciznu, životnu sliku starice koja "U onom je času kad još ne znaš / Je li rukom krenula da se prekrsti / Ili da rastera muve pred licem." Ponekad su slike upošljene da izgrade sugestiju fantastičnih ili grotesknih prizora:

Kuvarica je juče spominjala

Svece, znojava od supene pare.

Njen muž, vlasnik osedlanih žaba

I potkovanih jaja, čitao je novine.

Unošenje takvih elemenata u pesmu osvežava i usložnjava njene ukupne značenjske potencijale, a može se shvatiti i kao oblik dodatne estetizacije iskaza. Pesniku je očigledno veoma stalo do toga da mu pesme budu opremljene pozitivnim estetskim svojstvima, odnosno, starinski rečeno, da budu lepe.

To opredeljenje, međutim, ne isključuje zahvate koji će smisao iskaza nijansirati figurama ironije i blagog humora. Izgleda kao da pesnik odbija da poveruje u sopstveno obećanje lepote, i stavlja ga u zagrade karakteristično postmodernističkom refleksijom. Ako je jedan od najvažnijih značenjskih aspekata Aleksićeve poezije - potraga za smislom (same poezije koliko i onoga o čemu poezija govori), onda je očekivani efekat ironijskog nijansiranja – blaga sumnja u postojanje tog smisla, ili u najmanju ruku sumnja u mogućnost da ga pesma adekvatno izrazi. Taj cilj će ostati predmet čežnje, kako vidimo u pesmi Ars poetica:

Čeznem za pesmom

U kojoj dve-tri reči

Napipavaju hladan dragulj

U mraku pećine

Dok ostale

Uspavljujući zmaja

Pevuše sve što se pevalo

Otkad je sveta

Ambicija pesme je da obuhvati sve čega se pesnički govor ikada dotakao. Ali ta ambicija se izriče u naglašeno artificijelnoj, bajkovitoj atmosferi, ona je dvostruko imaginarna: kao bajka (fikcija) i kao čežnja. Pesnik ne govori iz sveta, nego iz svog već uspostavljenog govora o svetu, što se jasno vidi u pesmi "Šta sam video na obali", u kojoj se diskurzivna stvarnost suočava sa graničnom vrednošću „stvarnog života“. U jednoj pesmi se ta granična vrednost imenuje kao „jezik postojanja“. Naš odnos prema stvarima u svetu je složen, "mi smo tihi učitelji u školi mrtve prirode".

Autopoetski način govora i njegov ishod je samo izuzetno glavni motiv neke Aleksićeve pesme, ali zato stalno deluje u pozadini. To ovom pesniku dopušta da se okrene bilo kom motivu, bilo kojoj temi, i da mu pesma uvek bude otvorena za tu autorefleksivnu notu. Takav postupak se karakteristično razvija u ciklusu "Lirikostaze", ali autopoetski sloj poseduju i mnoge druge pesme iz zbirke Razglednica s Atlantide, te se može reći da je postojanje tog sloja jedna od konstanti Aleksićeve poezije. Sasvim prirodno, nenametljivo, pesnik ne propušta da se osvrne na pesmu samu.

Bliži uvid u karakter pesničkih slika kod Dejana Aleksića zahteva da u izvesnoj meri korigujemo i preciziramo ocenu o neoverističkom aspektu njegove poezije, ocenu koja važi za najmanje jednu njenu važnu liniju. Slike koje proizvodi Aleksić su jasne i čulne, konkretne – ali ne retko izmeštene u neku, kao što smo videli, fantastičku konstelaciju, upućene, dakle, stvarnosti drugačijoj od one u kojoj svakodnevno živimo. Ona sadrži mnoge pojedinačne elemente i odnose kao i svima zajednička stvarnost, ali je od ove bogatija, šira, naseljena čudesnim bićima iz mašte. Ovu varijantu neoverizma mogli bismo da nazovemo bajkolikom ili maštenom i za nju su karakteristične ovakve, istovremeno čulne i izmaštane slike:

kapiju između snovidice i jave

Čuvahu luda vezilja i gluvi dobošar

ili:

Senke su još uvek lepe paganke

Što služe po kućama pravovernih.

Neizbežno, u jednoj tako izgrađenoj poeziji, među tematskim osloncima se pojavljuje pesnikov odnos prema rečima, kao i odnos reči i stvarnosti na koju je reč upućena, i koja zaista biva izgrađena tek zahvaljujući reči. U ciklusu „Verujem“ je uzorno razvijen taj tematski momenat. Osamostaljena, preobražena u simbol, reč postaje nešto drugo i više nego što je isprva bila kao deo iskaza. Ona zadobija karakter stvari među stvarima u svetu, i pesnik sada može da se poigrava njenom stvarstvenošću. Neosimbolistički aspekat poezije Dejana Aleksića se očituje upravo u njenom stavu prema ovakvim rečima koje postaju stvarnost za sebe:

Verujem u reč verujem, jer je

Starija od govora i dopušta nam

Jednu igru, u kojoj pravimo sebe

Od sitnica pronađenih

Na drumu…

Nije teško zaključiti da su u sintezi neoverizma i neosimbolizma koju je u svojoj poeziji izgradio Dejan Aleksić, i jedna i druga komponenta strogo u funkciji ostvarenja celine, i da njihovo analitičko razlikovanje ne uključuje sugestiju o dva paralelna razvojna toka ove poezije. Upravo suprotno od toga, Aleksićeva poetička pozicija je pozicija integralnog pevanja, a njegove pesme su semantički jednostavne i čiste kao u retko kojem drugom individualnom projektu savremenog srpskog pesništva. Ovaj pesnik ima šta da kaže, i to kazuje jasno, ne mistifikujući svoj status, i ne zamagljujući svoje viđenje sveta, koje je i bez toga dovoljno podsticajno, jer je raznovrsno, slojevito i bogato. Nalik antičkom kralju Midi, koji je sve što dotakne pretvarao u zlato, Dejan Aleksić sve pretvara u pesmu koja jednim svojim delom istrajno govori o sebi samoj.

 

Saša Radojčić