140 godina od rođenja Disa

Iako su kritičari njegovog vremena smatrali da nema talenta, njegove pesme poput "Možda spava", "Tamnica", "Nirvana", "Među svojima" ubrajaju se u najlepša dela srpske poezije.

Kako je bez oca ostao rano, a odrastao uz dvanaestoro braće i sestara, od malih nogu bio je suočen sa siromaštvom. Kao nešto slabiji đak, maturu je dva puta pao, a zbog uskih grudi i kratkovidosti nije mogao da ide u vojsku.

Zbog toga postaje učitelj u selu Prliti kod Zaječara. Njegova boemska strana rodila se u noćnim veseljima sa seljacima. Dis je umeo celu svoju učiteljsku platu da potroši preko noći, te je naredni mesec preživljavao tako što su mu roditelji njegovih đaka obezbeđivali hranu.

Prvu pesmu "Na prozoru sveća gori", napisao je tokom školovanja u Čačku, a ljubav prema poeziji godinama nije jenjavala. Nakon dve godine učiteljskog staža, daje otkaz i dolazi u Beograd, u želji da se istakne kao pesnik.

Tu upoznaje mnoge beogradske pesničke velikane od kojih se posebno zbližio sa Simom Pandurovićem koji je za njega govorio:

"Veći deo dana i noći provodio je u kafani. Nije bio ni gurman, ni pijanac. Jeo je retko, malo, pa i to mrljavo i bez volje. Voleo je da popije čađu dobrog vina, ali se, koliko znam, nije nikada opijao… Iako je bio siromah, imao je neku naklonost ka gospodstvu i averziju prema prostakluku. Nije nikad psovao, ni bio razvratan, razuzdan i bučan…"

Njegov stil bio je drugačiji od do tada prihvaćenog standarda Sime Pandurovića, Milana Rakića, Jovana Dučića… Njihove pravilne rime, optimistična i skladna poezija, razlikovala se od Disove pesimistične, mračne, one u kojoj se smrt i mrak pominju češće nego svetlo.

Svoju prvu zbirku pesama "Utopljene duše", o svom trošku objavljuje 1911. godine. Mogla se primetiti Disova "nezrelost" u poeziji i mogućnost da pesme budu nešto kvalitetnije. Stil toliko drugačiji upadao je u oči perfekcionisti Jovanu Skerliću koji je bio priznati knjževni kritičar u to vreme.

Pesnik mističnog i iracionalnog, setnog i boemskog, nije se uklapao u tip Skerlićevog idealnog pesnika, te su njegove oštre kritike negativno obeležile Disa i otežale mu put do čitalaca i književnih izdavača.

Njegov kafanski način života umnogome se izmenio posle venčanja sa Hristinom - Tinkom, mladom i lepom poštanskom službenicom koju je odmah smestio u svoje stihove. Brak su sklopili na jutrenju u staroj Markovoj crkvi. Ona je, kasnije, o tome ovako svedočila:

Venčanje? Bilo je za anegdotu, mada se preteruje, naročito ono sa prstenom. Ja sam prsten bila zaboravila, a bez njega se nije moglo, pa je Disova sestra otrčala da ga donese. Doduše, kum je nudio alku od kišobrana, ali je pop objasnio da prstena mora biti...

Veoma privržen porodici, ali i prijateljima, Dis će jednom reći:

Za četiri godine braka nismo četiri puta sami, bez gostiju, ni ručali ni večerali.

U braku je imao dvoje dece Gordanu i Mutimira. Šestogodišnja ćerka Gordana stradala je u nepažnjom izazvanom požaru 1918. godine. Sin Mutimir završio je gimnaziju i 1940. diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu. Za vreme rata bio je na Ravnoj gori, kao kapetan u vojsci Draže Mihailovića. Posle rata vraća se u Beograd i 1945. nestaje: likvidirala ga je nova vlast.

Porodicu je ostavio u Srbiji, dok je on kao dopisnik učestvovao u balkanskim i Prvom svetskom ratu. Kao ratni novinar verno je opisivao borbe srpske vojske, a sa njom se i povlačio preko Albanije. Odlazi u Francusku, da opiše sa čim se sve vojska suočavala.

Pri povratku na Krf, brod "Italija", kojim je Dis putovao, potopila je nemačka podmornica. Tako je Dis, zbirkom "Utopljene duše", predvideo svoju smrt tog 16. maja 1917. godine.

 

Izvor: Wikipedia, Danas, Epicentar press