Ko sme da snima telefonske razgovore?

Gotovo svima nam je poznata rečenica: "Ovaj razgovor može biti snimljen u cilju unapređenja poslovanja". Izgovaraju je, u više varijacija, govorni automati: mobilnih operatora, društava za osiguranje, banaka, javnih službi...

Imaju li pravo da to rade ili ne, šta kaže zakon na ovu temu. Zakonom o elektronskim komunikacijama („Sl. glasnik RS” br. 44/2010,član 126) indirektno se dozvoljava navedenim službama da snimaju telefonske razgovore sa klijentima u svrhu komercijalnih transakcija, ali samo pod uslovom da su obe strane svesne, ili bi morale biti svesne ili su izričito upozorene da se razgovor može snimati.

Praksa pokazuje da službe koje imaju kol ili korisničke centre, po pravilu klijente upozoravaju na način naveden u prvoj rečenici teksta. Vrlo je škakljiva situacija u kojoj se razgovor sa operaterom neke službe snima, a stranka nije upozorena na to. Ukoliko se taj razgovor, kasnije, koristi za dokazivanje nekog prava, postavlja se pitanje da li su svi akteri telefonskog razgovora bili svesni da se razgovor snima, jer ako se dokaže da neko nije bio svestan, ni upozoren, eto odgovornosti po Krivičnom zakoniku.

Naš je savet da ukoliko sumnjate, obavezno pitate sagovornika da li se neki razgovor, u kategorijama koje smo pomenuli, snima.

Kada su u pitanju banke i njihovo poslovanje, Narodna banka Srbije je svojom odlukom o upravljanju rizika banke („Sl. glasnik” br. 45/2011) propisala da se, u slučajevima, kada se transakcije ugovaraju telefonom, banka ima obavezu da obezbedi snimanje svih telefonskih razgovora zaposlenih i ovlašćenih za obavljanje transakcija.

Po uvođenju Zakona o zaštiti podataka o ličnosti i institucije poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, primetno je da se više vodi računa o upotrebi podataka klijenata. Ovo je posebno postalo važno kada su u pitanju naročito osetljivi podaci, kao oni o zdravstvenom stanju, primanju socijalne pomoći, da li je neko žrtva nasilja i ostalo.

Neovlašćeno korišćenje snimljenih razgovora od strane lica kojima nisu namenjeni ili omogućavanje nepozvanim licima da slušaju razgovor kažnjivi su po članu 143. Krivičnog zakonika. Kazna je novčana ili zatvorska u rasponu tri meseca do tri godine.

 

Izvor: Politika, Epicentar press

Kada smemo da snimamo razgovor:

 

Čan 143. Krivičnog zakona (KZ) glasi:

(1) Ko posebnim uređajima neovlašćeno prisluškuje ili snima razgovor, izjavu ili kakvo saopštenje koji mu nisu namenjeni, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom od tri meseca do tri godine.
(2) Kaznom iz stava 1. ovog člana kazniće se i ko omogući nepozvanom licu da se upozna sa razgovorom, izjavom ili saopštenjem koji su neovlašćeno prisluškivani, odnosno tonski snimani.“

Dakle, "neovlašćeno snimanje razgovora, izjave ili saopštenja od strane onoga kome nisu namenjeni, kažnjivo je novčano ili zatvorom od tri meseca do tri godine."

Problem je pojam "neovlašćeno" jer iz propisa množemo zaključiti da se zabrana odnosi na osobu kojoj razgovor nije namenjen, odnosno, koja ni ne učestvuje u razgovoru (a to niste vi niti sagovornik). Opet, u praksi sudova se taj pojam široko tumači pa se pod „neovlašćenim“ može smatrati i snimanje od strane učesnika razgovora ali bez izričite ili prećutne saglasnosti ostalih učesnika.

Ako želite da snimate razgovor, morate jasno naglasiti sagovorniku da će razgovor biti snimljen. Ukoliko on ne da izričitu ili prećutnu saglasnost, ne smete snimati.

Takođe, snimljeni materijal bez prethodnog odobrenja sagovornika da se razgovor snima, ne može biti upotrebljen na sudu kao dokaz.

 

(Izvor: upravusi.rs)