Sećanje na Aleksandra Jaćimovića (1995 - 2016.): Aleksino srce i dalje kuca!

Te noći, ugasio se život jednom sinu, bratu, omiljenom drugu, odličnom sportisti, studentu...dečku sjajnog osmeha pred kojim je bila svetla budućnost!
Ovih par šturih, a opet krajnje teških uvodnih rečenica, za javnost, možda ne govore mnogo, ali za njegove najbliže - i previše! Jer oni su u jednom trenu izgubili deo sebe i smisao života. Sasvim dovoljno da se zna krajnji ishod!

Godinu dana je predugo za bol koji porodica i prijatelji nose u sebi, a prekratko za zaborav i za pravdu za koju su se svih ovih meseci unazad borili. Pravdu ne da bi se vratilo vreme i promenilo sve što se zbilo, već za pravdu da se nikom više nikad slično ne ponovi. Pravdu za neku drugu, našu decu.

I upravo, jedini razlog zbog kojeg je porodica Jaćimović pristala na ovaj razgovor je mnogo uzvišeniji i ličniji, a opet nesebičan kako bi se na neke stvari ukazalo drugim roditeljima i sprečilo ono što je, po svemu sudeći, u ovom društvu neizbežno - a to je borba za prevlast, pozivanje na mržnju i nasilje.

 

- Izgubili smo dete. I sada posle godinu dana bol ne prestaje. I ne može niko i ništa to da nadoknadi. Ali nismo samo mi kao roditelji izgubili, izgubili smo svi kao društvo.

Dobro smo poznavali naše dete. Kao i on nas. Znao je šta volimo, a šta ne. Negde se uvek postavljala granica šta sme i šta ne sme. Tako je bilo i kada je postao mladić. Ne sasvim zreo. U porodici svi imamo otvoren odnos i o svemu se uvek razgovaralo. Tako je bilo i tada, a i sada sa mlađim sinom.

Aleksandar je išao svuda, putovao, javljao se uredno. Znali smo da ima veliko društvo, da je omiljen, uvek nasmejan i raspoložen. Bili smo upoznati sa njegovim kretanjem, govorio je kad odlazi na utakmice. Voleo je Zvezdu.

I mi volimo sport, navijamo, bodrimo...ali zna se kako.

Pravu istinu znamo i to nam je dovoljno!

Uvek postoji strepnja, strah. Poznajete svoje dete, ali ne poznajete druge.

Pomogao je drugome u nevolji i mi bismo isto pomogli. To je ispravno.

Da bi ste upoznali svoju decu i imali odnos pun poverenja potrebna su velika odricanja i ulaganja. Roditelji se više ne bave svojom decom. Nemaju vremena. Nismo postavili prioritete u životu. Porodica kao utočište nije to u svom pravom smislu. To je najveći nedostatak!

Ne možete uticati na društvo ako u svojoj porodici imate problem i prepustite sve slučaju. Uložite svaki trud, napor, brigu, ljubav da utkate najfinije stvari u svoju decu. I opet budite oprezni! Koliko god vaše dete treba da bude obazrivo i smerno, uvek postoji ta druga strana...

Oni zbog kojih Aleksa nije više sa nama ne pripadaju ni jednoj navijačkoj grupi, sa pozamašnim su policijskim dosijeima...Deklarisati se u ovoj državi da si navijač, odmah povlači i konotaciju da si loš čovek, a to nije tako. I to je ono što treba da bude ispravljeno, bar kao načelo da ljude treba deliti na dobre i loše, a ne prema afinitetima i pripadnosti.

Kako se treba ophoditi prema deci koja tek stasavaju i koja treba da izađu grad, da prošetaju, da se druže...? Treba pronaći model da se više nikad nikome ovako nešto ne desi... Jer verujte, bol je neopisiva! I to samo roditelji koji su izgubili dete znaju, pogotovo na ovako stravičan način.

Sud je rekao svoje. Kazne su izrečene. I na koliko god godina da su osuđeni, nama to Aleksandra neće vratiti, niti će bol zbog njegovog gubitka ikada proći.

Teški životni trenuci spojili su našu porodicu sa porodicom Igora Jurića. On se interesovao oko celog slučaja i pratio je tok suđenja. Mi svakako podržavamo i uključićemo se u aktivnosti koje Fondacija "Tijana Jurić" bude sprovodila, pogotovo vezano za inicijativu uvođenja kazne doživotnog zatvora. Jedino tako, zajedničkim zalaganjem, možemo učiniti da se poprave neke stvari u našem društvu.

Suština ljudskog života jeste ljubav, stalno davanje. I sada kada je trebalo da uživamo u plodovima onog u šta smo ulagali sve ove godine, u radost i osmeh naše dece, neka ništavila su došla i uzela njegov život.

Znanje nam je manjkavost u životu, a pravimo se da sve znamo.
Velika istina stoji u odgovoru patrijarha Pavla kada su mu postavili pitanje: "Kada će nam biti bolje?"
- "Kada budemo bolji ljudi!"

Da se ne zaboravi...Aleksandar i dalje živi!

 

Izvor: Epicentar press