Anđele, ovo je tvoj dom

Imao sam priliku da budem na komemoraciji, koja je bila neobično duga, s razlogom, jer su mnogi želeli da se oproste od čoveka koga su nesebično cenili i voleli. Ono što je bio zajednički imenitelj gotovo svih govora jeste ukazivanje na to da je Bora voleo ljude, da nije umeo da mrzi i da je bio izuzetan u svom stvaralaštvu. Tih dana napisano je mnogo tekstova o njemu, njegovom radu, životu, mediji su se utrkivali u tome, jer je u tom trenutku bilo aktuelno, traženo, podizalo rejtinge i tiraže. Između ostalog je pominjano da je učio Gimnaziju u Čačku, da je na polugođu trećeg razreda prešao u Petu beogradsku gimnaziju, u kojoj je maturirao. Razlog odlaska i premeštaja cele porodice u Beograd je krađa u kojoj je učestvovao, ali nedostajala je cela priča o njegovim gimnazijskim danima u Čačku i objašnjenje zašto je, uprkos svemu tome, neobično mnogo voleo svoj grad i svoju školu, Gimnaziju u Čačku, što je isticao, stalno, praktično do kraja života.

Boru čorđevića sam sreo 9. aprila 2016. godine kada je, zajedno sa Mišom Aleksićem i svojim prijateljima iz Čačka, bio u poseti školi par sati, prilikom snimanja dokumentarnog filma o njemu koji je radio RTS. Pripremajući se za taj susret imao sam uvid u njegov uspeh u školi, ali tada nismo o tome razgovarali. Pričao sam mu o tome, da smo 2005. godine pokrenuli školski list "Gimnazion" i da smo njega uvrstili u znamenite učenike škole i bilo mu je veoma drago. Tom prilikom je poklonio školi DVD "Minut sa njom" objavljen 2008. godine, sa posvetom: "Prijateljima iz čačanske gimnazije", Bora, koji čuvamo u spomen sobi škole.

Inače, što se tiče podataka o njegovom školovanju u Gimnaziji u Čačku, prvi razred je pohađao školske 1967/68. godine, završio sa svim peticama iz 11 predmeta, koliko je tada bilo, odlukom Saveta škole nagrađen knjigom za odličan uspeh iz svih nastavnih predmeta i primerno vladanje. U napomeni odeljenjskog starešine stoji: "vrlo inteligentan i vredan." Drugi razred je pohađao 1968/69. i tada je od 15 predmeta imao 10 petica i 5 četvorki, pohvalu za odličan uspeh i napomenu: "sposoban,ambiciozan, ali bez dovoljno radnih navika." U trećem razredu koji je pohađao u školskoj 1969/70. na polugodištu je od 15 predmeta, imao petice iz tri, četvorke iz šest i trojke iz šest predmeta i zabeleženo je da je ispisan iz škole 19.1.1970.godine. Na zahtev roditelja dobio je ispisnicu koju im je uručio tadašnji direktor Vladislav Popović Vapa i nastavio školovanje u Petoj beogradskoj gimnaziji.

 

Foto: Miroslav Kočović

 

Taj kraj januara i februar 1970. godine bio je veoma buran za kolektiv Gimnazije u Čačku jer se saznalo da su neki učenici škole, u dužem vremenskom periodu učestvovali u krađama koje su imale za cilj kupovinu instrumenata za grupu "Dečaci sa Morave.“ Bora je u tom prvom polugodištu već imao veliki broj izostanaka, a vidi se da je popustio u učenju, ali to nije odmah uočeno, dok nisu stigle prijave iz SUP-a i Suda. Zvanično, od strane Suda razmatrana su dva učenika, među kojima je bio i Bora, a škola je u svojim ispitivanjima obuhvatila ukupno deset učenika, od kojih je sedam učenika kažnjeno. Za ceo nastavnički kolektiv to je bio veliki šok i svi su to osuđivali, ali je bilo mišljenja da je "sramota da tako bogat grad nije uspeo da pruži više zabave mladim ljudima", pa se može dodati, mada se to ne navodi da su oni sami morali da se snalaze i pokazuju inicijativu, ali na pogrešan način. Pošto je u sve bio uključen i Savez omladine škole, čitanje zapisnika sa tih sednica nastavničkog veća u vezi ovih događaja podsetilo me na legendarne scene iz filma "Sećaš li se Doli Bel", koje se odnose na ovo vreme i kako se tamo zajednica i "Savez omladine" uključuju u organizaciju zabave mladih toga vremena, na način da oni ne moraju sami da rešavaju problem kupovine instrumenata.

Takođe, komisija koju je formiralo nastavničko veće, da ispita ceo slučaj, nezavisno od Suda, imala je utisak da oni to razmatraju mnogo strože nego Sud, koji je bio mišljenja da je sve to urađeno "u želji za muziciranjem." Zato u jednom izveštaju predsednik školske komisije navodi da su oni čas to posmatrali kao težak prekršaj, a čas kao "mladalačku avanturu." Saznalo se da je tu bilo i bežanja od kuće, čak i pokušaja da se pređe preko granice, da je bilo "jataka" i pomagača. Za samo školu to je bio veliki skandal, a bilo je mišljenja da se "..nigde u Jugoslaviji ne diskutije više o kaznama učenicima nego u našoj gimnaziji." Sve u svemu, slučaj je okončan sredinom marta, a po svoj prilici tu je imalo dosta elemenata za dobar film, koji nikada neće biti snimljen, jer su scene i dijalozi ostali u sećanju samih aktera.

U mnoštvu tekstova o Bori čorđeviću koji su pisani u o njemu posle objave o njegovoj smrti bilo je i takvih koji su omalovažavali njegov rad, bili razočarani njime zbog nekih njegovih političkih stavova, ali mislim da to nije bilo pošteno i korektno prema čoveku koji je pokazivao svoju hrabrost onda kada to niko nije smeo. U najboljem čačanskom duhu pokazivao je svoj bunt, želju da ima svoje mišljenje i svoj stav i to zadržao čitav život, iako je u Čačku živeo "samo nepunih 18 godina", ali to je bilo dovoljno da upije čačanski duh i mentalitet. Na kraju krajeva on je pre svega bio pesnik, čovek emocija i ljubavi i nije opravdano strogo analizirati svaki njegov politički stav. U stvari, ti njegovi kritičari su više bili "razočarani" što on o nekim političkim pitanjima nema iste stavove kao oni, a u stvari on je po tom pitanju bio suštinski dosledan.

Pred kraj života, u šali je govorio svojim prijateljima, da ako umre u Ljubljani, samo će mu faliti "plavi voz", da bi bio kao Tito. Nekoliko dana posle njegove smrti, nezavisno od ove ironije, neki su, valjda kao nekakvu zamerku njemu zapažali da je "Bora umro u Ljubljani isto kao i Tito", što je analogija, koja, znamo, nema nikakvu saznajnu vrednost. Da bi imala bar nekakvu saznajnu vrednost moraju predmeti o kojim se misli i koji se dovode u vezu da imaju bar neke bitne zajedničke osobine, a Bora i Tito su dva, kako bi filozofi rekli, skoro neuporediva pojma sem da su živeli u isto vreme. Ti jeftini verbalni trikovi ne pogađaju suštinu i, ako je za utehu, tako su svojevremeno amsterdamski Jevreji postupali prema Spinozi kao "prema lipsalom psu", ali danas njih više niko ne pominje, a Spinoza nam je potrebniji danas više nego ikada do sada, isto kao što nam Bora već nedostaje. Koliko ćemo čekati da se rodi neki novi Bora koji će tako pevati o ljubavi, koji će tako opevati svu patnju, nesreću, nepravdu ovog sveta, koja je danas vidljivija i prisutnija više nego ikada u ljudskoj istoriji.

Iz svog dugogodišnjeg iskustva, kao direktor Gimnazije u Čačku, znam da veliki deo naših učenika koji ponavlja,polaže ili mora da se ispiše da ne bi bio isključen ili ponavljao, mrzi školu i to otvoreno pokazuje. To postaje stanje duha u kome nam je uvek neko drugi kriv za sopstvene neuspehe i poraze.

Ono što je na mene ostavilo poseban utisak kod Bore čorđevića je to što je beskrajno voleo svoju školu, što mu je amblem škole, koji je dobio od svojih školskih drugova pred kraj života bio najdraži poklon. To je dokaz veličine jednog čoveka, dokaz onoga što su svi govorili na komemoraciji, da je voleo sve ljude, da je voleo život i da nije umeo da mrzi. Kao da je od Spinoze naučio da mržnja šteti i uništava samo one koji mrze.

Danas sam, još više siguran, da smo ga s pravom uvrstili u znamenite učenike škole i siguran sam da i sada sa svojim anđelima priča o gimnazijskim danima i potvrđuje da je "od kolevke pa do groba, najlepše đačko doba" i da su mu Gimnazija i Čačak bili pravi dom.

 

Ivan Ružičić,

prof. i direktor Gimnazije u Čačku