NAJVREDNIJI SRPSKI RUKOPISI NE NALAZE SE U SRBIJI: Evo gde ih možete videti

Broj srpski rukopisa os 12. do 17. veka ima oko četri do pet hiljada i nalaze se u inostranstvu.

Anatolij Arkadjevič Turilov (1951), rođen je u Jaroslavlju (Rusija). I on je jedan od najvećih znalaca slovenskog i srpskog srednjovekovnog rukopisnog nasleđa. Studirao je na Istorijskom fakultetu Moskovskog državnog univerziteta (Katedra za proučavanje izvora za istoriju SSSR-a), Tema njegovog magistarskog rada je bila: “Bugarski i srpski izvori za srednjovekovnu istoriju Balkana u ruskoj pismenosti od kraja 14. do prve četvrtine 16. veka”. 

Glavni je urednik “Svodnog kataloga slovensko-ruskih rukopisnih knjiga 14. veka”, koje se čuvaju u Rusiji, i nekim drugim zemljama. Anatolij Arkadjevič Turilov je nedavno izabran za inostranog člana SANU.

“Čigoja štampa” iz Beograda, u biblioteci “Ortograf”, objavila je njegovu monografiju “Studije iz slovenskog i srpskog srednjeg veka”, koju su priredili čorđe Trifunović i Snežana Jelisijević. Najveći broj, više od 95 odsto, srpskih srednjovekovnih rukopisa, objašnjava Turilov, nalazi se u Evropi – u Oksfordu, Londonu, Berlinu, Pragu, Krakovu, Sankt Peterburgu, Moskvi, Kijevu, Odesi, Plovdivu, Solunu, Cetinju, Rimu, Parizu. Najveća (i najvrednija) zbirka srpskih rukopisa, van granica bivše Jugoslavije, čuva se u manastirima Svete Gore u Grčkoj.

Zatim, verovatno, sledi Rusija, gde se u zbirkama Moskve (Državna istorijska biblioteka, Ruska državna biblioteka) i Peterburga (Ruska nacionalna biblioteka, Biblioteka Akademije nauka, Arhiv Sanktpeterburškog istorijskog instituta Ruske akademije nauka) čuvaju stotine srpskih rukopisa od 12. do17. veka. Pritom, deo ovog blaga našao se u Rusiji još u 14. i 15. veku.

Dosta srpskih rukopisa nalazi se i u Bugarskoj, on kaže da ih ima možda više nego bugarskih. Određivanje nacionalne tradicije rukopisa otežano činjenicom da su se u 16. i 17. veku srpskim resavskim pravopisom služili pisari od Jadrana do Crnog mora. Mnogo je srpskih rukopisa i u Rumuniji, ali njihov tačan broj nije ustanovljen. Broj srpskih rukopisa u drugim zemljama, gradovima i manastirima daleko je manji, najviše nekoliko desetina, ali među njima ima pravih bisera.

U Ukrajini, srpski rukopisi se nalaze u Kijevu i Odesi, i njihova sudbina je neraskidivo povezana sa ruskim zbirkama. Velike zbirke srpskih rukopisa (najviše trideset u svakoj) postoje u Berlinu (zbirka Vuka Karadžića), Beču (uglavnom rukopisi svetogorskog porekla koje je kupio J. Kopitar), Pragu (zbirka P. J. Šafarika), Parizu, Londonu. Posebna je tema zbirka rukopisa u Jerusalimu i na Sinaju. Neke od njih napisali su upravo u Svetoj zemlji srpski monasi i hodočasnici.

Sveta Gora je bila jedan od najvećih centara slovenske pisarkse i prevodilačke delatnosti. Sveta Gora je već do momenta kada se tu pojavilo slovensko monaštvo posedovala bogate grčke zbirke knjiga – osnovu za prevode.

Knjige su tu prepisivane i za sopstvene potrebe svetogorskih slovenskih manastira i zbog slanja u one zemlje odakle su poticali monasi. Relativno potpuna slika slovenske pisarske prepisivačke i književne delatnosti na Svetoj Gori može se dobiti samo na srpskom materijalu, i pre svega, na osnovu rukopisa biblioteke Hilandara, budući da je ona najveća na Svetoj Gori i da je otkriven i identifikovan najveći broj njenih pisara.

Hilandarski pisari su učestvovali u formiranju biblioteke Dečanskog manastira. Zbirke bugarskog Zografa i ruskog Pantelejmonovog manastira ne daju istraživaču dovoljno materijala za poređenje, a zbirka Pantelejmonovog manastira se formirala uglavnom u 19. veku i nema istorijski karakter.

 

Izvor: opanak.rs