Proglašena najlepša pesma o Čačku: Gradac sa osam kila sreće

Ove godine tema je glasila - U gradu... nema više sati... (pojeli ih mravi), koja ovakvim svojim naznačenjem otvar širok opseg mogućih tumačenja teme.

Manifestacije je realizovana uz pokroviteljstvo renomirane čačanske kompanije "P.S. fašion" i tehničku podršku Kulturnog centra Čačak.

 

Akademik Matija Bećković, predsednik žirija

 

Obrazloženje stručnog žirija objavljujemo u celini:

Ovom nagradom on je samo potvrdio visoki renome koji u srpskim poetsko-romanesknim krugovima uživa skoro pa trideset godina (počev od 1996).

Njegova pesma Gradac sa osam kila sreće koja već u samom nazivu predočava neprikrivenu aluziju na film Čačanina Mladomira čorđevića iz 1980, a u kojem glumi još jedan zapadnomoravski kinematografski (Milutin Jevđenijević), kroz asocijativni, slobodni stih, zahvata određenu, noviju istorijsku meru grada o kojem peva – njegove žitelje koji se retko, skoro nikako, premda i te kako zaslužuju, pojavljuju kao protagonisti urbanog pejzaža (bard lokalne "revolucije" Ratko Mitrović, glumac Miodrag Mrgud Radovanović, potom Branko V. Radičević, „krajputaš“ i mačista u isto vreme, Radomir Mihajlović koji je dobio mat u igri sa njom, kao i časopis Gradac koji odavno traje, ali koji tek sa svojim urednikom Brankom Kukićem Čačku daje posebnu kulturološku dimenziju ne samo u Srbiji), ali i neizostavne naseobinske toponime (Ovčar i Kablar, Jelica i Morava) i plodove zemlje po kojima se, hteli-ne hteli, prepoznajemo (bestrna kupina, čačanska rodna i čačanska rana), iako, kako peva Labudović, opšta mesta, ako su gladna, pojedu sve pred sobom.

 

Pero Zubac

 

Ali, svega toga skoro da više nema. Ovaj grad i ovo vreme odista su, na neopisivu žalost, pojeli neki ljudski mravi. Nadamo se ne sasvim i ne zadugo. Uprkos svemu, grad i njegov duh zauvek ostaju najprozračniji san u rukama pesnika, jer se u svakom od nas i Hipnos i Morfej prevrću... poput uzorane zemlje da i za nas i za druge porode neke sunčanije dane čije unutarnje biće mravi neće da moći da obesmisle.

 

Branko Stanković

 

Šta još, pitamo se skupa sa Labudovićem, može da se očekuje u svetu između kafkijanske laži i beskrajne istine?

... i sad, šta još može da se žanje
Između vetrova prelesti i plaveta.

 

Draga Gavrilović

 

Ali, reč koja izlazi iz Čačka na sve četiri strane, preko četiri planine, i koja je odista srž svega smisaonog, jeste onaj neugasivi duh koji gospodin Labudović kao pesnik pretpostavlja svemu vremensko-istorijskom i uzdiže u čistu nadu, u probrani metafizički nebeski splav (još jednom Smak!) kako bi Gradac sa osam kila sreće ponovo bio ono što mu se i u samom imenu "krije" – istinski grad.

Iskrene pohvale pesničkim redovima gospodina Gorana Labudovića koji nas je podsetio da Ostaju nam snovi koje dugo / nismo sanjali, i ljudi koje dugo nismo sreli.

 

Slobodan Nikolić

 

Članovi žirija:

Akademik Matija Bećković, predsednik žirija

Darko Mlađenović, organizator

Pero Zubac

Branko Stanković

Draga Gavrilović

Slobodan Nikolić

 

Izvor: Epicentar press

Foto: Ivan Kozoder

Nagrađeni rad:

 

Goran Labudović Šarlo

GRADAC SA OSAM KILA SREĆE

Bestrna kupina punokrvno obavija Gradac. Čačanska rodna i čačanska rana raširile se kao bulevari putokazi igle kompasa i svetlopisi Ratka Mitrovića i Mrguda Radovanovića. I nema više sati i pojeli su mravi sopstvene stope i razneli otiske kao lipa seme, kao čvorci džanje,i sad, šta još može da se žanje između vetrova prelesti i plaveti.

Vujan Ovčar Kablar i Jelica,da li ste junaci ovog scenarija ili tek dečica iz snova Puriše čorđevića,sa četiri strane sveta,sa osam kila sreće koja se premeće iz tablice množenja u znana deljenja,a rado bi da glasnu kako je leto krivo za sve.

Crna dama pokrila se zapadnom Moravomi prevrće u snu poput uzorane zemlje, na konac nanizana zrna maka, brojanica večnog Smaka, povezaće i onog koji kaže Ljudi nije fer, i Branka V. Radičevića pored Krajputaša što veli:
Znaš li, brale, kako je krv gusta.

U gradu nema više sati, pojeli ih mravi,kao što opšta mesta, ako su gladna, pojedu sve pred sobom. Ostaju nam snovi koje dugo nismo sanjali, i ljudi koje dugo nismo sreli,a slova na izlazu iz štamparije ulaze među korice, u svestrani Gradac Branka Kukića,što izlazi iz grada na sve četiri strane, preko četiri planine, preko četiri soe za četiri oblaka, sa osam kila puste sreće.