Stevan Tontić, dobitnik Disove nagrade za 2021. godinu

Žiri za dodelu Disove nagrade je nakon tri elektronske sednice, održane 25. februara, 4. i 11. marta, jednoglasno doneo odluku da Disovu nagradu za 2021. godinu dodeli ovom savremenom srpskom pesniku.

Kako se navodi u obrazloženju žirija, od prve objavljene knjige Nauka o duši i druge vesele priče (1970) do za sada najnovije sa naslovom Hristova luda (2017) Stevan Tontić je sazdao bogat i razgranat pesnički opus koji je, rastući pratnjom putanje vremena, uvek ostajao u znaku vrlo aktivnog odgovora kako modernoj srpskoj pesničkoj tradiciji u čijem nizu je Vladislav Petković Dis jedan od nezaobilaznih utemeljivača i orijentira, tako i gotovo svim, po pravilu teškim, neodgonetljivim pitanjima našeg doba, te posebno, disovski rečeno, iskušenjima "naših dana".

Stevan Tontić se kao pesnik menjao, upravo u duhu promena vremena kojem je bio svedok, pa njegov stvaralačkih opus gledan iscela predstavlja uzoran primer i skup različitih poetskih formi, tematskih preokupacija, primenjenih postupaka i iskaznih intonacija. Uprkos tim evidentnim promenama, ili možda baš zahvaljujući njima, od mladalačke začuđenosti svetom, preko rezignacije i melanholije uslovljene usvojenim tragičkim iskustvom, do okretanja pogleda prema visinama (što su, nimalo slučajno, i neka od ključnih svojstava Disove poezije), Tontićev pesnički glas uvek je ostajao prepoznatljiv i samosvojan.

U stalnom kretanju između svetog i profanog gorki subjekt Tontićeve poezije, ne želeći da zataji, nego, naprotiv, da naglasi pomenutu vezu sopstvenih lirskih i misaonih promena sa promenama sveta i doba u kojem se obreo, ostavio je neizbrisivi trag u jeziku pesme. Za Tontića je, kao i za Disa i druge značajne srpske i svetske pesnike, poezija ne samo najdublji i najsmisleniji način razumevanja života i sveta, nego i poseban vid iskupljenja, dokaz da je postojanje svake pojedinačne ljudske egzistencije neponovljiv čin.

Žiri sa radošću i posebnim zadovoljstvom pozdravlja Tontićevo neodustajanje i pohvalu životu izraženu stihom, i bezrezervno smatrajući da je njegov opus dostojan nagrade Disovog imena, prvi čestita dobitniku.

BIOGRAFIJA:

Stevan Tontić je rođen 30. decembra 1946. godine u Grdanovcima kod Sanskog Mosta. Završio je studije filozofije sa sociologijom u Sarajevu. Najpre radi u Redakciji za kulturu Televizije Sarajevo, a potom postaje urednik za književnost u izdavačkoj kući "Svjetlost" u kojoj osamdesetih godina uređuje časopis "Život". Iz ratom zahvaćenog Sarajeva odlazi za Nemačku, gde u egzilu ostaje od 1993. do 2001. godine. Nakon povratka u Sarajevo, živi kao profesionalni književnik. Od 2014. godine stanovnik je Novog Sada.

Tontić je pesnik, prozaista, esejista, antologičar i prevodilac.

Objavio je pesničke zbirke:

„Nauka o duši i druge vesele pričeË® (Sarajevo, 1970), „Naše gore vukË® (Novi Sad, 1976), „Tajna prepiskaË® (Sarajevo, 1976); „Hulim i posvećujemË® (Beograd, 1977); „Crna je mati nedjeljaË® (Beograd, 1983); „PragË® (Sarajevo, 1986); „RingË® (Beoograd, 1987); „Sarajevski rukopisË® (Beograd, 1993; dopunjeno izdanje 1998); „Moj psalamË® (Berlin, 1997); „Blagoslov izgnanstvaË® (Banja Luka, 2001); „Sveto i prokletoË® (Novi Sad, 2009); „Svakodnevni smak svijetaË® (Beograd, 2013); „Hristova ludaË® (Beograd, 2017). Objavljeno je više izbora Tontićeve poezije, od kojih su najnoviji: „Anđeo mi banu kroz rešetkeË® (Novi Sad, 2010); „Svakodnevni smak svijeta / Der tägliche WeltuntergangË® (Klagenfurt, 2015); „Bezumni plamenË® (Sarajevo, 2015). Poezija mu je prevođena na brojne strane jezike i zastupljena u značajnim antologijama srpskog pesništva. Autor je romana „Tvoje srce, zekoË® (Beograd, 1998), putopisa „Ta mjestaË® (Zrenjanin, 2018), kao i više knjiga eseja. Sastavio je antologije „Novije pjesništvo Bosne i HercegovineË® (Sarajevo, 1990) i „Moderno srpsko pjesništvo – velika knjiga moderne srpske poezije od Kostića i Ilića do danasË® (Sarajevo, 1991).

Stevan Tontić prevodi sa nemačkog jezika. Za prevod poezije Petera Huhela 2016. godine dobio je Nagradu „Miloš N. čurićË®, a na nemački jezik je, zajedno sa V. Kalinkeom, preveo „Liriku ItakeË® Miloša Crnjanskog.

Dobitnik je Savezne nagrade „MladostË® za najbolju prvu knjigu, Šestoaprilske nagrade grada Sarajeva, Šantićeve, Zmajeve, Rakićeve i Kočićeve nagrade, Nagrade grada Hajdelberga „Književnost u egziluË®, Žičke hrisovulje, Nagrade „Brankovog kolaË®, Nagrade „Kočićevo peroË®, Antićeve nagrade, Velike bazjaške povelje, kao i književnih priznanja „Dušan VasiljevË®, „Ljubomir NenadovićË®, „Rajner KunceË® i drugih uglednih domaćih i međunarodnih književnih priznanja.

Član je Srpskog književnog društva, Srpskog i Nemačkog PEN centra.

 

Izvor: Epicentar press

Stevan Tontić - KAD BUDEM ODLAZIO

 

Kad budem odlazio, biću obasjan,
Zapljusnuće me obilna svjetlost u kojoj se živ
Nikad nisam okupao,
Mada mi se u snu, u osvit velikih praznika,
Svečano obećavala.
I biću najednom (protivno svim očekivanjima)
Preneražen milošću postojanja
U kojem sam mogao da učestvujem
Bez ičijih preporuka, utvrđenih zasluga,
Prenumerantskih povlastica.
Kad budem odlazio, pomisliću
(Ne zovu me uzalud Hristovom ludom)
Možda baš u posljednjim, neprolaznim trenucima,
Da su oni koji su me mučili i ponižavali
Vjerovali da mi čine dobro
I da je izvjesna količina dobra tako stvarno i ušla
U moj čudesni, mada bi se slobodno moglo reći
I grozomorni život.
Kad budem odlazio, sjetiću se i onih
Koji su u više navrata pucali na mene
I redovno promašivali.
Mahnuću im kao svojim zlosrećnim dobročiniteljima
Koji nisu bili dorasli ni takvom,
Najobičnijem zadatku.
Prije no što odem zahvaliću Gospodu
(Bez obzira na to šta se o njemu po kuloarima priča)
Što me je izlagao najtežim iskušenjima,
Neviđenim strahotama, ali i divotama boravka
Međ ubicama i živim svecima.
A zahvaliću i samom Satani
Što je svesrdno i bez nagrade sarađivao
Na promašenom projektu moje sudbine,
Koji sam ipak izgurao do kraja,
Do ovako srećnog svršetka.