Komemoracija povodom smrti Draška Šarčevića, profesora geografije u Gimnaziji u Čačku

Porodica, rodbina, prijatelji, kolege, učenici, kao i odeljenje IV3 kojem je profesor Šarčević bio razredni starešina, okupili su se ovim tužnim povodom kako bi odali počast svom suprugu, ocu, bratu, kolegi i omiljenom profesoru.

Ispred Gimnazije okupljenima se obratio direktor Ivan Ružičić, u ime kolektiva nastavnika profesor srpskog jezika i književnosti Slobodan Nikolić, maturanti iz njegovog odeljenja pripremili su kratak film sačinjen od video klipova i fotografija, kao najdražih uspomena tokom četvorogodišnjeg školovanja, a nekoliko prigodnih reči uputili su i članovi njegove porodice i ćerka Nataša.

 

Foto: Epicentar press

 

Na adresu Gimnazije stigli su i telegrami saučešća povodom smrti profesora Šarčevića.

Sahrana profesora Draška Šarčevića obavljena je istog dana na čačanskom groblju u 13 časova.

Draško Šarčević, profesor geografije u Gimnaziji u Čačku. preminuo je u utorak, 29. aprila 2025, u 65. godini.

Draško Šarčević je rođen 29.11.1960. godine u Travniku, od oca Milutina i majke Jelisave.

Završio je 1986. godine Prirodno-matematički fakultet u Beogradu odsek za geografiju i prostorno planiranje.

Radio je kao profesor geografije u Tehničkoj, Ekonomskoj i Medicinskoj školi u Čačku, a od 1. septembra 2003. godine radi u Gimnaziji u Čačku.

Profesor Draško Šarčević je bio izuzetan profesor, cenjen od svojih kolega, generacija učenika kojima je predavao i bio omiljen odeljenjski starešina. Posebno je bio aktivan u ekološkim akcijama u zaštiti prirode i učenike je upućivao da u životu sa prirodom razvijaju svoje životne navike.

Profesor Draško je ostavio neizbrisiv trag u istoriji Gimnazije u Čačku i ostaće zauvek upamćen kao profesor koji vraća i daje smisao profesiji nastavnika i vaspitača.

Iza sebe je ostavio suprugu Ljiljanu i decu Nebojšu i Natašu.

 

Profesor srpskog jezika i književnosti Slobodan Nikolić od kolege i prijatelja oprostio se prigodnim tekstom koji u nastavku objavljujemo u celini:

"Smrt ma koga čoveka smanjuje i mene, jer ja sam obuhvaćen čovečanstvom", kazivao je, ne tako davno, engleski pesnik Džon Don.

Profesore, obraćam ti se kao maloverni hrišćanin, no ipak hrišćanin. U ovom malom slovu ostaviću romantičnost i sentiment po strani, jer nema potrebe za njima. Obratiću ti se kao čovek čoveku, jer smo od istog grumena sastavlenii radost i žalosti smisao svima su nam isti.

Šta se to desilo, barem ljudskim metrom mereno, naprečac? Juče si se kretao danas miruješ. Juče si govorio, danas si bezglasan. Juče si delao na zemlji vidljivoj, danas si nedelatan u zemlji nevidljivoj. Juče si bio sa nama u velikom, danas si u osami u malom mestu.

Uprkos svoj težini, mučnini, bezutešnosti i besmislu doba u kojem smo, uprkos poraznom i gorkom ljudskom saznanju da je "ovaj život naš senka i san, jer svaki zemaljski mete se ni za šta", jer je "kratak put kojim tečemo, a život naš je dim, para, zemlja i prah", kako reče u svojoj poslanici apostol Jakov, a ponovi Prep. Simeon Mirotočivi pred sinom svojim Svetim Savom, niko od nas ne sme da ostane bez utehe, verovao ili ne. "Bog je život i spas svih koji su obdareni slobodom: vernih nevernih, pravednih i nepravednih, pobožnih i bezbožnih, bestrasnih i strasnih, monaha i mirjana, pametnih i glupih, zdravih i bolesnih, mladih i starih..." Glas Svetog Jovana Lestvičnika govori nam tu utehu već nekih četrnaest vekova, gimnazijski naš prijatelju Draško.

Jer kako god da se ukazuje našem razumu, iako smo samo na tren razdvojeni, sabornost živih i upokojenih se ne narušava. Zato se, nejako i nedostojno doduše, molim za našeg kolegu i prijatelja i verujem da će biti tamo gde "odbegoše svaka patnja, tuga i uzdisanje" i gde se "ubrisa svaka suza".

Odvajkada postoji dvojnost u ljudskom shvatanju i doživljavanju sveta - dobro i zlo, gore i dole, spolja i unutra. Tako postoje i dve geografije. Napustio si jednu, i tebi i nama dobro znanu, a prisajedinio se drugoj, onoj koja će i tebi i nama tek biti obznanjena.

Svi se pitaju gde je tvoja duša u ovom trenutku? Mi duboko verujemo da ona nastavlja da živi i posle odvajanja od tela, da se naš duhovni život ne prekida iako je telo u stanju nedelanja. Ti si sada u privremenom očekivanju. A svi potajno očekujemo isto - život večni, bez kraja i u svetlosti nezalaznoj. Materijalni svet nije jedini niti je sva vasiona kuća dostojna čoveka. Pokazujući rukom prema svemiru, u Beketovoj drami "Čekajući Godoa", Estragon kazuje Vladimiru: "Zar je tebi ovaj dovoljan?". Verujem da bi i ti to rekao samo da si stigao. Veći smo od sve vaseljene, profesore, veći od svega opisivog, a kamoli od geografije, istorije, jezika, matematike, slave, počasti ili bogatstva. Neka se tvoja duša nađe laka na tasovima pravde Opšteg vaskrsenja.

No, nasuprot svemu što nam se dešava u telu na ovoj zemlji, uprkos smrti koji nam je najbliskiji "prijatelj", sa one strane našeg pada i nemoći, stoji radosna vest - Hristos vaskrse! Ili da te potešim rečima mladog američkog pesnika: "Smrt nas sve u anđele pretvara i pa negdašnjim leđima stvara krila..." i onim što nam reče apostol Pavle: "Tako i vaskrsenje mrtvih: seje se za raspadljivost, a ustaje za neraspadljivost. [...] Jer ovo raspadljivo treba da se obuče u neraspadljivost, i ovo smrtno da se obuče u besmrtnost" (Prva poslanica Korinćanima 15, 42-53)

Neka ti ljudska dobrota koju si darivao porodici i svojim mnogobrojnim učenicima, kao i svojoj Gimnaziji i nama kolegama sa kojima si delio svaku muku i radost podjednako, bude tvoj štit i tvoja mera opravdanja i pred ovim svetom koji napuštaš i pred onim svetom kojem ideš u sretanje. Voleo bih da nam tvoja dečačka vedrina bude osijanje u ovom nečovečnom nedobu, isto onako kao što su to i glasovi svih preminulih gimnazijskih profesora i, nažalost, gimnazijske dece koja prerano odživeše svoju meru trajanja. A biće tako, profesore, biće. Svi smo i nadalje zajedno.

Hristos da ti podari svaku radost i pravdu u Carstvu Svome, a tvojoj porodici, sinu Nebojši, ćerki Nataši i supruzi Ljilji u srca useli utehu i snagu i tebi i njima na korist. Od tebe im u nasleđe, osim neizbežne tuge, ostaju ljudskost i ponos da se njima greju u studenim danima koji dolaze. Sasvim dovoljno da se izdrži ovaj svet nakon kojeg dolaze bratska ljubav i prijateljstvo u sabornosti koja se ne prekida. Bog da ti dušu prosti, profesore!

Slobodan R. Nikolić

maj 2025. godine

 

Izvor: Epicentar press