5. oktobar - gde smo 17 godina kasnije?

Iz godine u godinu je sve teže pronaći naslov nosećem članku o 5. oktobru, ali je odavno za sam početak teksta rezervisano mesto za konstataciju da taj datum manje predstavlja nekakav praznik, a mnogo više simbol prokockanog poverenja i neispunjenih očekivanja.

Za mlađe generacije, koje su proteklih godina već stasale za život, sa sve pripadajućim glasačkim pravom, taj datum nema neku vrednost, dok je za one starije 5. oktobar prilika da se podsete gde su bili, šta su radili i čemu su se radovali te 2000. godine, ali i šta su očekivali i šta su na kraju dobili od masovnih demonstracija protiv Miloševića.

Mnogi će priznati da jedna bolna era jeste završena tog dana i da makar delić slobode jeste osvojen, ali su očekivanja od onoga što je trebalo da usledi bila daleko veća od onoga što se ostvarilo. Mnogi će reći i da 6. oktobar nikada nije stigao.

Na drugoj strani, za političare je, kao i većina datuma, 5. oktobar idealna pozornica. Doduše, ovde su se proteklih godina promenili glumci, pa umesto učesnika demonstracija i "pobednika" tog datuma, o njemu više pričaju oni sa, kako se tada samo činilo, "poražene" strane.

Tako smo 2016. godine slušali sadašnjeg ministra vojnog Aleksandra Vulina i šefa diplomatije Ivicu Dačića kako govore o petooktobarskim demonstracijama kao o nečemu što srpskom narodu "nije donelo ništa dobro", dok su lideri sadašnje opozicije uglavnom ćutali ili bili prilično tihi.

Izuzeci svake godine su bivši premijer i prvi čovek Nove stranke Zoran Živković, koji je 2016. rekao da su za poraz 5. oktobra krivi "manekeni", kao i predsednik LDP Čedomir Jovanović, koji je tada ocenio da "posao jedne generacije nije završen".

Neki će reći da uz Jovanovićevu ocenu vredi istaći i činjenicu da u javnom prostoru 17 godina posle 5. oktobra i dalje slušamo stara, istrošena imena, od kojih mnoga znamo još iz devedesetih - nebitno na kojoj su strani, važi i za "jedne" i za "druge".

Predsednik zemlje i lider najmoćnije stranke u Srbiji je Aleksandar Vučić, nekadašnji ministar u vladi SPS-SRS-JUL, a na vlasti su, od istorijskog pomirenja sa DS, i SPS i Miloševićev portparol Ivica Dačić, ali i Aleksandar Vulin, baš kao i jedan od lidera DOS-a Rasim Ljajić...

Od starih imena je tu i predsednica parlamenta Maja Gojković, u zemlju se vratio i Bogoljub Karić, samo jedan u nizu tajkuna/biznismena za koje znaju i stari i mladi, a podsećanje na pretpetooktobarske dane stiglo je i kada je objavljeno da će Milovan Bojić biti prvi čovek "Dedinja".

 

Izvor: B92.net