Klupsko takmičenje umesto Memorijalnog turnira "Nemanja i Zorana"

U tom periodu, po planu i tradiciji, trebalo je da se održi 7. Memorijalni turnir "Nemanja i Zorana", ali zbog epidemiološke situacije klub nije želeo da održava ovakav tip turnira, posebno bez publike.

 

 

Nemanjići su još jednom, složno, kako oni samo i umeju, organizovali ovaj skromni turnir, uz propisane mere koje su izdate od strane države.

Na takmičenju su učestvovali svi članovi, a za najbolje plasirane bile su obezbeđene medalje i diplome.

 

 

Članovi čačanskog kluba "Nemanja" nisu dozvolili da ova godina, koja ni malo nije lepa ni laka, prođe bez obeležavanja Memorijala i sećanja na Zoranu i Nemanju.

Pohvalno je što su u organizaciji učestvovali apsolutno svi članovi sa svojim roditeljima.

 

 

"Svaka godina kojom obeležavamo turnir je godina više u nizu kojom pokazujemo našu snagu, slogu i ljubav. Uskoro će biti tri godine kako tu ljubav pokazujemo još jače, zbog trenera Zorane. Nisu nam mogućnosti dozvolile da organizujemo turnir, onako kako mi to umemo i znamo, ali smo uprkos tome našli način da ova godine ne prođe ne obeleženo. Zahvalna sam svojim članovima koji su to odlično prihvatili, koji su se maksimalno založili da to bude onako kako uvek jeste - skromno, sa puno ljubavi, porodično i da se na svaki detalj misli", kaže trener Kluba Marija Raičković.

 

 

"Takmičenje je osmišljeno tako da se svi međusobno takmiče u disciplinama, čak smo u nekim kategorijama spojili nespojivo. Ali, rezultat je bio odličan, pun smeha, navijanja, razonode, podrške pre svega, kao da je u pitanju neko veliko takmičenje, van granica. U suštini, za nas najveće takmičenje. Mnogo sam srećna što su se toliko takmičari založili i dali svoj maksimum, da zaista nemam reči da opišem. Iako bez publike, salom se orio aplauz i navijanja kao da su tribine pune - jedno bravo za njih".

 

 

"Uvek pričamo o tome da smo klub koji ima dušu i poseban cilj. Shodno tome, takve ljude i decu okupljamo, što me čini srećnom. Ne mogu imati svi osećanja prema Zorani kao članovi koji su odrstali kraj nje, ali vremenom usade u sebe ta osećanja, ljubav, kao da su je poznavali ceo život. Ovo takmičenje je nešto najmanje što smo mogli da učinimo za njih, a opet, dosta je spojilo članove. Suze su i sada bile prisutne, što je i normalno kada se spomene Zorana, ali je uspomena sačuvana na najbolji mogući način-kroz karate", dodaje Marija.

 

 

Takmičenje je zatvoreno, tako što su svi timski, zajedno sa trenerom Marijom, uradili katu, okrenuti ka slici trenera Zorane.

 

 

 

"Zahvalila bih se mojoj porodici i porodicama mojih članova, kao i prijateljima koji su došli taj dan. Aleksandri Ilić, Milošu Seniću i Mladenu Grujoviću iz KK "Čačka", Zoranu Jakovljeviću i Snežani Rančić iz KK "Reikon" iz Kraljeva, kao i Jeleni i Mileni iz čačanskog "Lavas-a", koji su za taj dan obezbedili vodu "Aquas" za sve učesnike.

 

 

"Lepo je znati da nisi sam, da imaš prijatelje", poručuju "Nemanjići".

 

Tekst i fotografije: Karate klub "Nemanja" Čačak